Često me novinarke i novinari pitaju koja je moja najdraža boja, koji je moj tip muškarca, kako se nosite sa godinama, koji je vaš životni moto?
Pitanja nisu laka ali se nekako snalazim. Najdraža boja ljubičasta. Moj tip muškarca, onaj koji je dobar u krevetu u svako doba dana i noći kad ja to hoću. Među nama, jebe mi se za kresanje ali to ne zvuči dobro. Teško podnosim godine jer se svaki dan budim sa novom frkom. Ponedjeljak, kosti, utorak, tlak, srijeda, glavobolja, četvrtak, škripanje koje čujem kad okrećem vrat, petak, povraćanje, subota, proljev, nedjelja, osjećaj krivice jer sam pojela pola kolača i žestoka bol u želucu, ponedjeljak…
A ono, koji je vaš životni moto…To me je uvijek frustriralo. Znala sam listati zbirke mudrih rečenica pametnih ljudi pa bi ih citirala.
Dragoslav Andrić je pred milijun godina objavio knjigu \”Graffiti International\”. Tamo sam našla nekoliko svojih životnih motova. \”Svako je dželat svoje sreće\”, \”nije sva sreća ni u sreći\”, \”ne teče to reka, nego voda kao što ne prolazi vreme nego mi\”, \”novac se ne može kupiti srećom\”… Jako volim Andrića ali sebi zvučim pretenciozno kad od njega kradem svoje motove.
Danas opet novinarka od mene hitno traži moto a ja nikako da se odlučim. Svidjelo mi se, \”povuci se u sebe i ostani tamo\” ali to, ma koliko fenomenalno zvučalo, veze nema sa mnom. Pokušala sam iz onoga što sam danas učinila izvući svoj moto.
Vratila sam trgovcu orahe koje mi je uvalio u petak i tražila da mi ih zamijeni za lješnjake. Nagovarala sam ženu koja je upis svoga sina u dječji vrtić platila petsto eura da prijavi gospođu.
Odbila sam platiti frizeru tristo kuna za feniranje kose \”plus njega\”. Otiću ću u Privrednu baku i urlajući zatražiti da mi vrate ono što su mi ukrali u švicarcima. Konobaru sam rekla da sok od mrkve sa devet kockica leda neću platiti trideset kuna, on je rekao, oprostite, ja sam rekla, jebi se!
Vratila sam nošene cipele koje mi se više ne sviđaju i tražila da mi vrate pare. Citirala sam im zakon i vrištala kako cipele nisu nošene. Anonimno sam nazvala inspekciju rada i prijavila firmu koja maltretira moju vjenčanu kumu. Ne plaća joj prekovremene. Našla sam se sa prijateljicom na kavi i pričala joj o svojoj mami koja me pred smrt nije puštala na kišu. \”Ako ti se nešto dogodi, što će biti sa mnom?\”
Onda je moja prijateljica pričala o svojoj mami koja joj je uvijek govorila:\”Nek me jebu kad me ne bu!\”
Jeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee! Eto moga mota! NEK ME JEBU KAD ME NE BU!
uf al je tegoban taj svagdanji život, al se ipak slatko i s veseljem poistovjećujem s textom!
Moto je FENOMENALAN…
uzimam copyright;))
Bravo Vedrana, TO JE ONO PRAVO!
Čestitam na pravom razgovoru, ovo je bio dijalog onog koji priča i onog koji sluša, a to sam ja, i sve vreme nisam morala postaviti nikakva pitanja, sve je rečeno, i ono što se vidi i ono što se ne vidi, i nikome ne smeta, jer duboko znamo da je istina…kada bi nas bilo više i ujedinili se oko zajedničke istine, zaista bi promenili svet, bili radikalniji u svemu i ne bismo imali vremena da pričamo kako nam je loše, već bi uvek spremno čekali dešavanja da nešto rešavamo…svakodnevnica je naš ritual, ono što moramo i što je do nas, a ne ono što bi mi želeli a nemamo za to mogućnosti ni potencijala, al eto želimo, hoće nam se a da pri tom ne mislimo koliko gubimo dok nam raste želja i ego…biti kreativan u nekom području, profesiji, svakodnevnici velika je stvar ali je isto govor i sagovornička priča usmena ili pismena jako važna, naročito kad je istina, ljudi vole hrabre, ali hrabri ne znaju koliko su hrabri i koliko pameti ima u toj hrabrosti, ali nažalost, hrabrosti je sve manje a sve više posmatrača i ocenjivača…mnogi se služe feazama kao šminkom koja im dobro stoji umesto da stvore svoj stil. svoj život prema sebi…valjda je uvek bilo više onih koji zameraju od onih koji smelo žive i troše sebe a ne tudje…mnogo pozdrava Vedrani, volim i da je vidim i da je čujem i da pročitam, koliko god je potrebna lepota – potrebna je i ružnoća jer ružnoću možemo popravljati a lepotu možemo pokvariti…
Vedrana – baš neodgovarajuće ime za isfrustriranu osobu sa tako britkim jezikom koja sve pogađa u centar. Volim da čitam njene tekstove od kojih me često zabole i glava i duša jer su gola istina koja u većini slučajeva nije prijatna.
Volim vas, gospodjo Vedrana!