Dobila sam četvrto unuče. Tko god me zna prilazi mi i traži da iz torbe izvučem mobitel i pokažem prvu fotkicu moga Noe. Nemojte mene pitati zašto se mali zove Noa, \”tata mu je izabrao ime\”. Riječi moje starije kćeri koja je rodila u četrdesetoj. Noa?! Koje preglupo ime. Ne mogu zamisliti da moj unuk po nemirnom moru vodi lađu krcatu živina. Što ako se prevrnu? Tko će preživjeti? Par slonova ili kapetan broda? Nikad mene moja djeca neće ostaviti na miru. NIKAD!
Mlađa kći je normalna. Udala se u dvadeset i četvrtoj u crkvi u vjenčanici boje bjelokosti. Dvije djevojčice iz prvog braka druge žene moga sina nosile su joj veo dugačak devet metara. Nije bila trudna jer je već u vrtiću odlučila da neće prema oltaru stupati sa trbuhom do zuba. Tako će svima pokazati da se udaje \”iz ljubavi\”, a ne zato što \”mora\”. Ja sam se u dvadeset i prvoj udala zato jer sam \”morala\”, zašto sam nakon prvog djeteta koje sam \”morala\” roditi, inače se ne bih udala, rodila još dvoje ne zna nitko pa ni ja. Nitko pa ni ja ne zna ni zašto sam sve ove godine ostala s mužem. Otac moje djece glup je k\’o zubatac na lešo, ali ja nikad nisam imala hrabrosti hodati kroz život bez muža, samohrana i razvedena.
Ovo što sam o sebi napisala uklapa se u priče žena moje generacije. Rijetko je koja od nas čekala trideseti rođendan pa onda ušla u rodilište. Danas je sasvim normalno da žene rađaju u šezdesetoj. U tom kontekstu moja starija kći je mlađa prvorotkinja i to meni nije problem. Drugo me muči. Nije se udu dala. Uporno tvrdi da je ona inzistirala na neudaji. Vjerujem joj zato jer ima svoj stan, svoj auto, svoju uspješnu karijeru, a \”tata\” je nezaposlen. Umitnik, preciznije. Jednom je bio na teveu u emisiji Vijesti iz kulture. Bradati dečko istovremeno svira usnu harmoniku, gitaru i mlati po bubnjevima. Prevest ću, propalica koju moja kći hrani onako kako ljudi hrane čistokrvne pse koji im popravljaju imidž. Samo što moj \”zet\” nije čistokrvan. Našla ga je u nekom azilu, ne znam detalje.
Kći se nije udala, ali… Inzistirala je da Noa nosi tatino prezime. Za koji kurac? Zato da \”ljudi\” ne misle da je Noa kopile, zato da \”ljudi\” misle da je Noa plod ljubavi a ne jednonoćnog kresanja, zato jer je bitno da dijete zna da ima \”oca\”. Moderne žene, pa i moja kći, misle da su turbo emancipirane ako s nekim žive neudane, ali inzistiraju da im dijete nosi očevo ime. Kakva je to \”emancipacija\”? Ako ne želiš bračne okove, ako želiš \”slobodu\”, zašto ne rodiš dijete i ne daš mu svoje prezime? Zašto ne ideš do kraja?
Imam samo jedan odgovor. Zato jer smo glupače. I mi stare i ove najnovije. Umjesto da ne rađaju u sedamdesetoj, one traže muža koji im nije \”muž\” i tako su istovremeno i udane i neudane i slobodne i zauzete i mame koje imaju dijete koje nosi \”njegovo\” prezime pa nisu kurve iako nemaju muža, ali imaju \”partnera\”…
Ukratko, mi smo, svake na svoj način, glupačetine koje samo mijenjamo formu ponašanja, a u suštini želimo da budemo prihvaćene od \”ljudi\” i da nas \”ljudi\” doživljavaju kao \”normalne\”. Da smo zaista normalne jebalo bi nam se i za \”ljude\” i za \”muževe\” i za \”partnere\”. Posebno za djecu.
Da smo normalne ne bismo voljele zubace, ni na lešo ni frigane, nego bismo bile smrtno i doživno zaljubljene samo u sebe same.
