Danas nikome nije lako. Na ekranima kukaju prestravljeni političari. Teroristi ih žele pobiti. Od jučer se voze u blindiranim kamionima, na Markov trg stižu tenkovi, bodljikavu žicu oplemenit će strujom. Naručene su i pancirke. To ima i dobru i lošu stranu. Dobra je što će naši političari biti imuni na metke, loša je što će mnogobrojni modni mačci i poneka modna mačka ostati bez posla. Kako komentirati odjeću životno najugroženijih Hrvata i Hrvatica? Ni jedno odijelo, ni jedna haljina neće „padati“ u skladu sa svjetskim trendovima. Mnoge će političke sise ostati skrivene iza željezne zavjese ☹ Žalim ih, ali nekako sam hladna na tu temu.
Ne palim se ni na koronu. Poznati splitski genetičar i akademik Radman rekao je, jebeš koronu, opasnije je živjeti nego bolovati od te ne baš smrtonosne bolesti. Bravo, Miroslave! Život je ono što ljude ubija. A život, običan život koga ja živim ubija boga u meni jer uključuje kuhanje. KUHANJE!
Nikad nitko nije rekao ili napisao koliko je po zdravlje pogubno kuhati SVAKOGA DANA osim kad odeš na neki pogreb, svadbu ili krstitke. Pogrebi, svadbe, krstitke u koroni… Kako se možeš najesti na pogrebu na kome smije biti desetoro ljudi, rodbina i nosači lijesa uključeni? O svadbama da se ne govori. On, ona i dva svjedoka. Restorani pod ključem.
Kuham! Kuham! KUHAM! Nekad smo moj treći muž i ja znali ući u neku od riječkih birtija. Nema više. Distanca me osudila na doživotnu robiju bez prava na dan odmora. Svaki dan, svaki jebeni dan u tjednu, pa onda u mjesecu, pa onda u godini od mene se ne očekuje da skuham ručak, ali se očekuje da ručak bude na stolu.
„Ne opterećuj se, skuhaj bilo što.“ Govorio je moj prvi muž. „Glavno da je toplo.“ Toplo? Tko kuha hladno? „Što je za tebe toplo“, znala sam urlati u slušalicu fiksnog telefona. Mobilnih nije bilo. „Bilo što, ti znaš da nisam zahtjevan.“ Godinama sam rezala kapulu, brijala mrkvu, pržila meso, ulijevala mlijeko u krumpir, skidala odvratnu pjenu s kokošjih i ostalih juha. Rastali smo se.
Ljubavnik nikad od mene nije tražio ništa „toplo“, osim… Nasjela sam. Kad smo se vjenčali, tri mjeseca smo jeli u restoranima, krenula sam ispočetka. Skidaj mrkvi koru, jebena mrkva, više sam godina provela u društvu s njom nego s bilo čim drugim živim ili mrtvim, mlati po šniclama, reži blitvi repine. Moj drugi muž bio je opušten. Nazvao bi me s posla: “Zlato, što ćemo jesti? Da ti spremim nešto?“ „Meni da spremiš? MENI da spremiš“, urlala sam u mobitel, SEBI spremi, ja mogu krepati od gladi, to mi je draže nego kuhati. Pička ti materina!“ Razveli smo se. Okolo je govorio da sam „krasna žena koja odlično kuha, ali psihički nestabilna“.
Moj treći muž i ja bili smo skupa deset godina. Nije tražio od mene da kuham. „Spremit ćemo nešto skupa kad se vratim s posla.“ S posla se vraćao u devet uvečer. „Što ćemo spremati večeras?“ Onda bih ja digla poklopac s lonca, zrak bi se ispunio smradom kuhane mrkve, raskuhanog mesa, kapule i celera. „Juhica, nisi trebala, zlato, mogla si na mene čekati.“ Bilo je to pretprošle subote u deset uvečer. Rekla sam: “Odjebi iz mog života, lažni kuharu!“
Pred tjedan dana naletjela sam na muškarca svog života. Najpoznatiji kuhar u gradu. Već na prvom sastanku mi je šapnuo:“Impotentan sam, srce…“ „Jebe mi se, oprosti, ne jebe mi se, ali mi se još više ne kuha.“ Dogovor je bio jasan. On će svakoga dana iz restorana za mene donositi hranu, a ja ću, najzad, uživati u životu. Oh, kako sam bila sretna ovih proteklih šest dana. Prekjučer sam gutala pijetla u vinu. Jučer je korona zaključala njegov restoran.
Sinoć sam stajala ispred kuhinjske radne ploče i gulila mrkvu. “Ne opterećuj se, spremi bilo što.“ Ogulila sam mrkvetinu i strpala mu je u grlo.
Krkljao je kratko. Kad se opustio u fotelji, nazvala sam hitnu. Jutros je stožer rekao da je u „našoj županiji“ od korone umro „jedan muškarac srednjih godina“. Da, da, onu sam mrkvu izvukla na vrijeme.
Otkrit ću vam tajnu, sestre moje osuđene na doživotni život pred štednjakom. Korona oslobađa. KUHANJE UBIJA!
Napomena: Autorica teksta je i autorica jela na fotografiji.
