Okružena sam ljudima koji očekivano ili neočekivano ostaju bez svojih najdražih. Muževi bez žena, žene bez muževa, u takvim smo godinama. Još uvijek se tome čudimo jer nam mediji stalno poručuju kako se životni vijek produžio i kako starost počinje u osamdeset i petoj.
Što sebi reći kad te napusti biće koje te voljelo najviše na svijetu? Plakala sam. Beskonačno vrtjela fotke u svojoj glavi. On me čeka ispred marketa. Čeka me i ispred apoteke. Sjedi pokraj mene u kafiću. Nikad ne gubi živce. Krupan, tamne, smeđe oči.
Često smo šetali zajedno. Znanci i prijatelji ne bi nam prilazili. Ljudi se osjećaju neugodno pokraj para koji se voli jer im njihovi besmisleni životi tada još teže padaju.
Sve su moje prijateljice nesretne. Muževi su otišli iz kuće, pokušavaju svoja međunožja uznemiriti uz vršnjakinje svojih kćeri. Djeca ih naizmjence nazivaju. Ujutro sin, navečer kći, ni jednome ne pada na pamet posjetiti majku i na miru čuti koliko sirota žena ima kamenja u žučnoj kesi.
Djeca nazivaju roditelje da bi provjerila da li dišu. Ako se ne jave nazovu vatrogasce, starci u mojim godinama uvijek ostave ključ u bravi, onda vatrogasci ruše vrata, ruše, ruše, ona protuprovalna koja je zaista teško srušiti, ruše, ruše…Čitav se neboder trese.
Kad vrata najzad tresnu iz spavaće se sobe začuje prestrašen glas:\”Tko kuca?\” Za djecu su glasovi roditelja uvijek trauma. Djeca, čim okrenu broj vatrogasaca, uključe računalo.
Lijes, jelov, kremiranje, mrtvačka kola Zagreb-Rijeka, Rijeka-Zagreb, grobnicu imaju, osmrtnica, jedna, dvije, bolje tri, na ostavinsku ćemo čekati mjesec dana, onoj kuji ću dati pola svega iako nikad majci nije skuhala juhu, cijene nekretnina padaju, trideset kvadrata u centru danas i pred sedam godina nije isto, stara je odlučila riknuti baš sada kad ne možeš dobiti ni tisuću eura po metru, ja sam joj adaptirala kupaonicu ali ona krava mi troškove sigurno neće priznati…
A onda glasić iz sobe:\”Tko kuca?\” Da je čovjek ne bi ubio. Jebem ti aparat koji ne nosiš a ja sam za njega platila tri tisuće kuna.
Djeca, lovci na nekretnine.
Muževi. Jebači lovkinja na nekretnine.
Kad najzad nađeš ljubav svoga života, kad sretneš biće koje te bezgranično voli, kad to osjetiš na prvi i na sve ostale poglede…
\”Gospođo, ima rak.\” \”Rak? Ali mi smo došli na rutinsku kontrolu…\” \”Budite hrabri.\” Kako da budem hrabra? Što je hrabrost? Čuti da ti drago biće ima rak, duboko udahnuti i onda s njim otići na picu? Jebeno, bezdušno smeće!
\”A kemoterapija?\” \”Prekasno.\” \”Ali bili smo kod vas pred tri mjeseca, zašto mi onda niste ništa rekli?\” \”To je tip raka koji se razvija bez najave, ja sam nemoćan.\”
\”A Milano, Ljubljana, Rim, Barcelona? Može li mu se igdje na svijetu pomoći? Znate, imam malu kuću, ničemu mi ne služi, sad će udariti porez na nekretnine, prodat ću je, zdravlje je najvažnije, ne mogu, neću moći živjeti bez Njega…\”
\”Vrijeme liječi sve rane, budite hrabri, uvijek ima života i poslije smrti.\” \”Kakav je život poslije smrti? Vi niste normalni. Vi ne znate što je ljubav.\” Vrištala sam. \”S vremenom ćete se smiriti, život ide dalje, život uvijek ide dalje pa ćete naletjeti…\”
\”Na koga ću naletjeti? Vi ste bešćutna zvijer!\” Mlada asistentica je uletjela u ordinaciju, to je najpoznatija ambulanta u gradu. \”Gospođo, život ide dalje, život uvijek ide dalje…\” Nisam čekala da krava izgovori kako ću \”naletjeti\”, izletjela sam iz zgrade.
Život bez Njega? Tko će me grijati noću kad isključe centralno? Tko će mi čupati kosu? Tko će me buditi svako jutro u šest? Tko će me grliti kad uđem u stan?
On je meni sve. I djeca i muž i najbolji prijatelj. On me jedini sluša. On jedini zna koliko ja zaista imam kamenja u žučnoj vrećici. Šest velikih i jedan mali.
\”Gospođo, ima rak. Pred njim su još četiri mjeseca života. Uljepšajte mu posljednje dane. Dat ću mu nešto protiv bolova.\” Kako zna, jebena budala, koliko je još pred Njim? A rak nije vidio?
Čekao me doma. Ništa Mu nisam rekla, u kafiću sam popila apaurin od deset, zagrlila sam ga, dala mu ručak, legli smo na kauč. Zaspala sam. Zaspala sam iako je uz mene ležalo na smrt osuđeno meni najdraže biće?!
Pokopala sam Ga prošle srijede. Na pogrebu sam bila sama. Nisam uz sebe željela djecu koja su me bešćutno tješila. Čak ni najbolju prijateljicu koja je jedina znala što On meni zaista znači.
Psihijatar mi je rekao da se moram suočiti sa smrću, da smo svi smrtni ali da nam se to taji, moram stisnuti srce. Stisnula sam srce. Trenutno pijem makjato bez kofeina, On sjedi uz mene.
Nisam mogla zamisliti da ću u samo mjesec dana ljubav svoga života zamijeniti novom. Sve su žene kurve?
Ubacujem mu keksić u usta. On mi liže lice. I maše repom. Život? Život zaista ide dalje.
Draga Vedrana, iako ste mi naterali suze na oci i knedle u grlo, od srca vam hvala za ovu pricu. Sve znam, iz sopstvenog iskustva.
Bit ću i ja bešćutan u svome komentaru. Ne razumijem jedno. Nitko ne može razumjeti vašu ljubav, ni doktori, ni prijateljice, čak ni vlastita djeca. I onda se na to žalite i otvarate se ovdje na internetu, potpunim strancima? Zašto?
Zato što je pisanje tekstova u prvom licu čitatelju bliže. 🙂
Zašto? Zato!
Žarko… zamisli da je ovo neciji dnevnik… najintimnije misli… zamisli da u stvari jako puno ljudi zeli ovako reagirati ali se ne usudi.
Tekst je kao narucen za moju najbolju prijateljicu koja je juce saznala da joj muz(55)ima rak kostiju.Ja nemogu cijelu noc i dan doci sebi,a mogu tek zamisliti kako je njoj?Sta osjeca,koje misli joj sve padaju na pamet?Postoji li uopce nade za izljecenje?
Nedaj Boze da mene tako nesto opet trefi,izgubila sam majku zbog toga gada,a da se nesto tako desi mome muzu………oje necu vise razmisljati o tome,vikend je poceo!
Natjerali ste mi suze na oči! Samo oni koji imaju priliku djeliti život sa tako prekrasnim bićima, mogu vas sada shvatiti. 3 godine su prošle otkad nema moje -legende- i još uvijek fali. Imam nova dva prekrasna bića,ali moja -legenda- će uvijek imati mjesto u mom srcu.
Poštovana gospođo Vedrana!
Tema je zaista aktuelna i obeshrqbrujuća. Neko reče:
“Zdravlje nije sve, ali je sve bez zdravlja – ništa”, Pa, dalje.
“Zdravlje je zlatna kruna sa dijamantima na glavi zdravog čoveka, koju samo belesni vide!” I treća:
Čovek prvih 50 godina uništava svoje zdravlje, a ostalo vreme pokušava da popravi štetu!”
Drugo, svašta danas zovu ljubavlju ! Voleo bih da mi taj fenomen neko preciznije definiše. Nije li to ono što nije mržnja i ravnodušnost, a ni simpatija ?
Slavene, šta čekaš – tastaturu u ruke !
Gospođa Vedrana na kraju posta kaže: ” Život zaista ide dalje.”
Na žalost gospođo VR, život ide dalje samo dok ga ne stigne ona utvara sa kosom!
Ja se smrti ne bojim, držim se one Epikurove:” Dok sam ja ovde, nje nema, aka kada ona bude ovde , neće mene biti tu!”
Meni se cini da bih umrla sa njim, od tuge.
Zanimljiva iskrena i duboka ispovjest.
Poput nasih komentara, kada istresemo dusu, tipa grupne terapije. A nije li sve prolazno, ama bas sve.. I ja cu jednog dana umrijeti, a svjesno ignoriram neprestano tu istinu. I bas svatko koga poznajem i svatko koga sam ikada sreo. Zamislih se, kako ce izgledati dan kada mene vise ne bude.. Što ce reci o meni, moja kćer i sin kada se oslobode krivnje, kroz mjesec ili dva… Pa se pitam pomalo budalasto, da li je moja opsesija zdravljem samo u svrhu lakseg prozivljavanja zivota ili nekog vremena proživljavanja zivota, ili pak nesto trece.
Bice da je nesto trece!
Živjeli dobri ljudi!
Da, Slavene! To je to!
I, hvala Vedrana!
Najzad, Shorty: divim Vam se! Ja jos ne uspevam, (dve godine je tome), da postanem dovoljno racionalna i pruzim ljubav drugim bicima, kako rekoste…
A Epikur? H-m-m…dobro receno, ali tesko sprovesti ako nisi ‘epikurejac’…he-he-he…
@samoJa says
Kada nas ne bude, malo šta će biti drugačije. Zemlja će se i dalje vrteti u vasioni, Sunce će izlaziti opet na istoku, a zalaziti na zapadu ! Najbližima će biti žao dok ne zaborave jer se mora misliti na sebe i na ostale žive. Tu je ljudski egoizam zaista konstruktivan i koristan.
Živite život i ne razmišljajte o smrti, nju ne treba prizivati, ona dolazi sama. Zašto da se zamaramo razmišljajući o tome koliko ćemo još živeti. Ima, valjda, GOREE neko ko o tome vodi računa, zašto da mu se mešamo u posao.
Diogen je citirao Epikura, nije to loša filozofija!
Diogene, nisam ja od proze. Ali hvala na povjerenju. 🙂
FILOZOFIRAMO. ISTINA NAS NE ZANIMA. VEDRANA JE ZABLISTALA. CINJENICA JE- ZENA JE KURVA. MOJE ISKUSTVO KAZE – NIJE NI KURVETINA, NEGO KURVISTE PO DUHU. CAK I KAD SE NEBI KURVALA, A MUSKARAC AKO NIJE GOVEDO, ONDA JE PEDER. PREMA ANTUEN EXUPERY-u, ISTODOBNO SE NADJU NA ZEMLJI 5 NORMALNIH LJUDII…….. ALI ONI POTVRDJUJU PRAVILO !!! EXUPERIEV AVION, KOJI SU NJEMACKI NACIONALISTI SRUSILI, PRIJE POLA STOLJECA, JE NEDAVNO OTKRIVEN. DA LI CEMO IKAD SVI ALI DO ZADNJEG!, POSTATI NORMALNI- BEZ ZLOCINA I PREVARA BEZ BRATOUBILACKIH RATOVA POD VODSTVOM CRKVE ?? NIJE POENTA- ZIVOT I SMRT, NEGO ISTINA I PRAVDA…STA MISLIS ???
da postanemo normalni? nema vise nade za nas
Ako je tačna ona (iz Tibetanske knjige mrtvih, npr.) da je GORE (čitaj: Univerzum) sve što je bilo, sve što jeste i sve što će biti, onda smo i mi i oni koji su nas smrću fizički napustili – još uvek zajedno…Ja sebe tešim time, hoda to, umiruje…uostalom, deluje logično a da se i izučiti. Ima tu nešto. Da, ide život dalje.
Jer ja ovde jedini vidim da je rec o psu (onaj koji bezuslovno voli)? U ostalom, neko je lepo rekao – ako zelis nesebicnu ljubav kupi psa
Strasno je kad netko, koga volis, jako , umre , ali jos je strasnije ako njegova dusa lebdi u toj strasnoj crnini koja se zove svemir, sa sto milijardi drugih dusa, goreci od zvijezde do zvijezde. I kad cu sresti moju mamau? Tatu? Moju dobru baku? U kojem sazvijezdju! Trazim odgovor od svih vjernika i nakindjurenih svecenika! Sad treba biti dobar, sad ciniti dobra djela, a ne ubijati i traziti oprost!!!!!!
Naravno da je rec o Psu… ljudi su po obicaju povrsni i cuju samo ono sto im odgovara. Ovo je divna prica o nekom ko nije zrtva civilizacije i uspeo je da ocuva dusu i karakter, za razliku od nas dvonozaca
Jedno je vlastita istinita prica drugo je izmisljena i sastavljena iskustvima drugih……i sve je to zivot…..pa nek ide zivot…..
“U izvršavanju svojih visokih zadataka, Nobelov komitet Švedske akademije rešio je ovog puta da pisca jedne, kao što se kaže, male zemlje, odlikuje Nobelovom nagradom koja, merena međunarodnim razmerama, znači visoko priznanje. Neka mi je dopušteno da, primajući to priznanje, kažem nekoliko reči o toj zemlji i dodam nekoliko opštih razmatranja u vezi sa pripovedačkim delom koje ste izvoleli nagraditi.”
I.A.
Vedranu za Nobela!
Kakva prica! A noc je i sneg sipa… Mnogo razloga za razmisljanje i melanholiju. Ima tamo neki EQ, neko ga ima manje i sretniji je zbog toga. Sto vise tog EQ-a to vise zivis uz osecaj ljubavi prema nekom… I meni je, sem najblizih, otisao neko drag. Sahranila sam ga – u dusi. A kad neko ode, kasnije se setis samo toga sto ti povremeno vrati osecaj ljubavi. Sto je toga vise, mozes ziveti samo od secanja…Naravno, lepo je kada nadjes kucu da te bezuslovno voli:)) Hvala, Vedrana!
Sve je ovo OK, al’ što kada neljudska stvorenja (kojih je većina oko nas) odluče jednog dana da se više ne brinu o svom dojučerašnjem naj, naj…, pa ga ostave, poklone ili odpeljaju negdje daleko (u npr. vječna lovišta). Što s takvom bagrom uraditi? Nazivat ih susjedima(?) svako jutro pozdravljati, ili im pljunuti u lice i jebat sve po spisku, ali svaki dan ili svaki put kad ih sretneš, ili vidiš.. ? Zaprijetiti da se prebace na drugu stranu ulice i da vam ne izlaze na oči!? Ja to radim evo 7 dana, i to od kada su ta bagra to napravili mom drugu Begiju (labrador, star 8 godina). Kažu da je negdje sada udomljen u Vinkovcima. Dao dragi Bog pa da i njih, i to što prije, netko tako “udomi” !?
Ma more marš…
Slavisa svaka vam cast. Delim vasa osecanja, verovatno sa jos “poganijim” idejama jer ne mogu da shvatim te bolesnike koji rade takve stvari… samo me pristojnost sprecava da ne prospem sav jed i otrov koji nosim prema takvima
@Snežana,
Slažem se sa tobom, manje više – sve je tako!
Samo mi nije jasna ona tvoja sintagma na kraju – bezuslovna ljubav !
Da, to je to! Ljubav je prava, ako je bezuslovna ! Samo danas, na žalost, taj cvet je nešto redak – sve više izumire!
Ako daješ, svi te vole i “vole”, kada nemaš – gotovo svi te izbegavaju ! “Ljubav” iz interesa je podlija od mržnje. Mržnja se oseća !
Isto je i sa kucama ! Dok im daješ hranu oni te vole, a kada nemaš – odu kod onog ko ima!
Takav je život ! Materijalizam, a ne idealizam ! Ipak, život je život i sve to treba prihvatiti kao “normalno!”
@Jelena says:
08:40 on Dec 8th, 2012
“Naravno da je rec o Psu… ljudi su po obicaju povrsni i cuju samo ono sto im odgovara. Ovo je divna prica o nekom ko nije zrtva civilizacije i uspeo je da ocuva dusu i karakter, za razliku od nas dvonozaca!”
Jelena, mogu reći: Da i Ne ! MISLIM DA JE POENTA NA – LJUBAVI, a “objekat” ljubavi može biti bilo šta !
DA BI VAM LJUBAV DUŽE TRAJALA PROČITAJTE SLEDEĆEI TEKST:
http://zlihologija.com/2012/05/8-jednostavnih-ideja-za-bolju-vezu/
Pročitah prvih nekoliko komentara…
Nažalost, tako je to i u “živoj” komunikaciji: Ljudi su toliko opsjednuti sobom i svojim vlastitim životima, tragedijama i iskustvima uopće, da naprosto više nisu sposobni
(sa)slušati druge… Oni su kadri registrovati samo onaj prizor u kojem repom mašu njihovi vlastiti ljubimci, ne nužno četveronožni! 🙂
Predivno! Bravo! Twist u poslednjoj rečenici! Hvala Vam što ste napisali ovakvu priču…
p.s. Ne iz razloga samoreklamerstva, već radostan u saznanju da sam pročitao od drugog autora nešto slično , konstatujem da bi ova priča izvanredno legla u mojoj zbirci pod naslovom ”Nije ono što ste pomislili… ali mi se sviđa kako razmišljate”… pa pogledajte samo komentare… bravo, bravo, bravo…