Kako je lako pisati o Hrvatskoj. U kafiću baciš oko na novine, oslušneš što govore ljudi u apoteci ili kod liječnika, odeš na tržnicu, uključiš teve…Crno, crno, crno. Nitko ne radi, fašisti svih boja ovih su dana zmijska tijela izveli na sunčanje. Razvalili su septičke jame ispod svojih opakih očiju i šire smrad do neba.
Opet smo u ratu, opet nas napadaju četnici, zemlju nam žele oteti Talijani, ni Nijemci nisu bolji, čitav se svijet ujedinio da bi Hrvatsku iščupao iz herojskih šapa generala Loše i ostalih lošina. Nogometna reprezentacija Srbije zabila nam je nož u stare rane.
Hrvatska je pod opsadom. Zagreb okovan policijom, bornim kolima, srpski nogometaši se skrivaju u \”jednom hotelu u središtu grada\”. Fašizam uz fanfare provaljuje u Hrvatsku. Loša do Loše, Loša do Loše, Loša do Loše, loše, loše, loše. Gadno je živjeti danas u Hrvatskoj ako nisi nadrkani nacić.
Postoji li grad u ovoj zemlji gdje se ljudi smiju, vesele, plješću, pjevaju? Split. Pričigin. Ubijte se ako ovih dana ne živite u Splitu. Tamo hrvatski pisci i poneka pisačica, i ja sam bila među njima, pričaju priče a stotine veselih ljudi ih sluša. Ne traži se karta više jer je ulaz besplatan, ali je veliki problem naći stolicu više.
Sve dvorane i sve sale gdje pisci nastupaju pune su ljudi dobre volje. Ne osjećaš oko sebe ni režanje ni mržnju ni kuknjavu ni bijes. Čovjeku to teško pada. Kako reagirati kad ti priđe čovjek da bi ti stisnuo ruku a ti znaš da u Hrvatskoj ljudi prilaze ljudima samo da bi pljunuli jedni druge ili se uhvatili za krivomisleće vratove.
Trebalo mi je nekoliko sati da se priviknem. Da se ne trznem puna nelagode i straha kad mi netko na jednoj od desetak naljepših uličica na svijetu stisne ruku. A kakav je tek osjećaj kad sjediš u dvorani u kojoj ljudi plješću piscima i kad ovi nisu baš nadahnuti. Obuzeti su tremom i osjećajem da je danas i ovdje već sve ispričano i da nema baš nikakve šanse da kažeš nešto što ljudima ne bi bilo šaka u oko.
Zato se okameniš, gledaš tu masu, brišeš maramicom krvav nos, krv mi šikne na nos uvijek kad se prestrašim, i onda ispričaš priču koja nije priča, nastup ti i nije neki, ali ljudi plješću. Ne zato jer nemaju kriterija nego zato jer žele pozdraviti tvoju dobru volju koja je baš toga dana u velikom raskoraku sa djelom. Nema veze, bit ću bolja drugi put.
Zašto niste bili na Pričiginu, festivalu priče? Toliko dobrih, veselih, opuštenih Splićanki i Splićana koji vole priče. Ne, ne postoji u Hrvatskoj još jedan ovakav Split. Šteta. I kako to? I mi Riječani i Zagrepčani i Dubrovčani i Zadrani i Osječani…Svi ovih dana živimo u istoj zemlji. Jedni se spremaju na rat do istrebljenja, drugi slušaju priče.
Bože, kako sam sita i rata i tenkova i policije i bornih kola i milicijskih pratnji i tajnih adresa i urlanja na stadionima i tulenja i mukanja iza govornica. Mrzim Nacihrvatsku. Pričajte mi priču. Ne pet dana, ne deset dana, ne sto dana. Pričajte mi priču dok ne umrem.
Ma nikad se kod vas nečete skulirati, kamo god se okreneš neka fobija, ma ni Split vam nije nešto, Bože ne daj da turistica šeta sama po Marjanu
Iako radim punom parom nije mi teško odvojiti časak vremena i pročitati što imaš za reći, draga Vedrana.
Nadam se da će nam budućnost donjeti više priča, a manje (najbolje ništa) kukavičluka i naci debilana…
Vase price su fantasticne,bas kao i ova. Nastupi sugestivni,provokativni und duhoviti. Zajebite glupu tekmu. Predlog za citanje od 18 do 20 “Spora smrt Lusijane B.” Giljerma Martineza kisskissbangbang
Kad će biti bolje? hm,,,,,
Kad se odgoje nove generacije, kad se okrenemo spiritualnom, pozitivnom..kad se počnemo baviti sobom, svojim životima, ali na pravi način, ne gazeći druge, kad počnemo voljeti sebe i istodobno voljeti druge, kad počnemo pričati i stavrati nove, bolje priče. kad će to biti? kad počnemo od sebe.. 🙂
Sve lijepo rečeno
Raduje me cuti da je Split opet onakav kakvog ga se sjecam i koji sam voljela
Zadnja recenica sve govori, ubija…drito u srce,
Ko razumije-shvatit ce !
Kao i obicno Vedrana- sjajna !
Bravo i hvala .
obozavam ovu zenu, uzivam u svakom njenom tekstu.
Naci Hrvatska pljuje po Naci Srbiji. I obrnuto. Bože pusti vodu, da govna odu! Kad bih samo mogao da pobegnem sa familijom negde daleko. Ali nemam dovoljno novca ni za autobusku kartu do drugog kraja grada u kome živim. Povraća mi se. Riga mi se, Od prokletih licemera, kukavičkih hordi i hijena. Jebe mi se i za Orlove i za Ljepe naše! Nama treba zaposljenje, novac za osptanak, a mržnja nikoga nije nahranila, na protiv, zato smo tako siroti i bedni. Jedva čekam da prodje ovaj prokleti dan, petak, 22.03.2013.
Evo ga, prolazi i ništa se posebno nije dogodilo. A i mi smo još uvijek tu gdje smo i bili, budući da nemamo kamo iz ovih okvira. I moj suprug sanja o nekakvoj promjeni okoline, pa bi malo na more, pa malo u planine i na kraju ostanemo tu gdje i jesmo, jer kamo god da odemo biti ćemo stranci. Dakle, ostajemo kod kuće pa kako bude. Da bih ostala normalna stalno mantram jednu rečenicu, tako je često izgovaram da bi mi već i na čelu trebalo pisati: ” Tko ih jebe” . Zato bez nerviranja i polako. Nekako će već biti.
Uvijek sam padala na dobru priču. I nemate pojma šta me jednom snašlo… Živa sam i zdrava od tada, ali ofucana! Ne mijenjam se ali ostarim za neke, ili sve, stvari divne.
Draga Vedrana, hvala za priču. I ja ih volim jakoooo.
Puno pozdrava
Vedrana, svaki Vaš tekst budi u meni otimizam i veru u ljude! Hvala Vam!
Mislim da je ovo bio najbolji Pričigin ikada. Koliko su gosti bili sjajni da nam nije smetalo smrzavati se stisnuti sa stepenicama. Od svih gostiju najbolji su bili gospodin Emir, Dežulović i naravno gospođa Vedrana. Šteta što je tako kratko trajalo i jedino što mi je žao što Vas nismo pozdravili nakon nastupa, a bili ste niti metar od nas ispred dvorane.
Onoga časa kada je započeo rat i ljudi podivljali, izgubili smo sve ono dječje u sebi. Nije me strah budućih godina, već budućih generacija, jer ta djeca odrastaju tako ljuta i nabrijana. Ne znam da li ponekada pogledate pozornije ove nove generacije. Oni kao da nisu djeca, tako su starmali, puni mudrosti koja nema veze sa njihovim godinama. Kao da gledam američke filmove, svi pametni i bitni.I stvarno Vedrana, više nitko ne priča nikome priče, nema više baka koje sjede na dvorištu, drže djecu u krilu i ljuljaju ih uz priče. Doduše i bake su drugačije, nose hlače,pa nemaju gdje djecu smjestiti. Izgubili smo nevinost, nismo više bezbrižni, postali smo ljuti, ogorčeni, psujemo i mrzimo. I ja psujem, i vičem, ali nastojim da ne mrzim, jedino sam ljuta na ljude koji su me doveli u situaciju da ne vjerujem tlu po kojem hodam.
svaka cast @ kira , toliko jednostavno receno a receno sve , nista za dodati nista za oduzeti.
Bravo Vedrana, bravo Kira, bravo svi pametni i dobri ljudi. Ali ovi sto urlicu, gone goste iz Hrvtske koja je imala nozeve i vilice dok su drugi jeli rukama, (ali i Srbi, i oni su imali nozeve i vilice), pa zasto ih onda treba sve mrziti, mozda samo one koji s tim nozevima nisu samo jeli. Ovo usput, jer se bojim da je zlo ponovo krenulo, i da mu ikad kraja u mojoj drzavi, u kojoj sam svoja pred TV u svom stanu.
Wilhelm Reich – “Funkcija orgazma” posle Biblije moja omiljena knjiga,mogu li zajedno ?Mogu kada se ide ka normalnosti u ludoj sredini…
U hriscanstvu je ponos veliki greh a ponos nastaje kad je covek nezadovoljan svojim zivotom u svojoj drzavi. Psihicki nam je potrebno da se osecamo bolji od drugih, tesici time sbe i tako nastaje fasizamm, koji tu mrznju prema drugima jos povecava. Viscious circle! Ali kako se izvuci iz tog cuda?
Vedrana samo napred jer dok pises teras me da mislim tako da ne dozvolim sbi da izlapim
Ja zivim daleko I zemljopisno I psihicki I mozda emotivno, ipak, rodna gruda me vuce te ponekad procitam Vedranine tekstove.
Draga Vedrana, molim Te nastavi u ovom tonu, pronadi svjetlo I dobro, jer Ti to mozes, kao s ovom pricom. Ti imas vjerne citaoce, Ti imas vjerne pratioce, Ti imas vjestinu stoga imas I odgovornost prema njima I samoj sebi . Molim Te za mali pomak ka zrncima pozitive, – gdje bi nam (Vam) bio kraj?
Lijepi pozdrav iz suncane Afrike, gdje su radost I tuga oslikane na uvecanoj skali
Pozdravljam toplu priču o veseloj splitskoj pričaonici. Što se tiče nacića, tenkića i svega ostalog što spada u taj paket – moram reći svoje lično mišljenje – a to je da su ljubitelji najgluplje i najprizemnije igre na planeti – dakle football-a / nogometa (koja prosto pretpostavlja da ne možeš imati više od par vijuga u glavi) , dakle luzeri koji urlaju po stadionima i svoje neostvarene i isprazne živote nekako popunjavaju imaginarnim idejama nacije, pobede, zajedništva sa sličnima – zapravo svi listom nacići “u pokušaju”, opasni po definiciji, jer je njihovom združenom energijom uvek lako manipulirati. Sve bi ih – bez razlike, i bez obzira na naciju – deportovala na neki atol usred Pacifika, po mogućstvu ozračen nuklearnim probama, i ostavila da izumru. Nek se u medjuvremenu uzajamno mlate do mile volje. Možda sam presurova prema tim , u biti nesrećnicima, koji su negde izgubili tlo pod nogama, i pali kao žrtve onoga što se zove “tranzicija”, onoga što se zove “geopolitičko prekomponovanje” – pa im je ta priglupa igra nekakav odušak. ali sam ipak sigurna da bi se i u Hrvatskoj, i u Srbiji lakše disalo da ih je manje.Bar bismo slušali manje gluposti. Još kad bi im se na tom atolu pridružili ljigavi političari, partijski adaptibilni tajkuni, potkupljivi novinari, brižni popovi i svi ostali piromani maskirani u vatrogasce…. ne mogu ni da zamislim te divote. Živeli bismo u Raju, kojeg nikako nismo zaslužili
Kad mediji ne bi nabrijavali na svaki važni datum i na svaki Božiji dan,kad bi barem zno ljudskosti bilo na tv-u nove generacije bi bile nove,a ovako se samo štampaju kopije starih.Ljubav !!!
choopo,
ovo s novim generacijama je fenomenalno i žao mi je da se ja to nisam dosjetila! Dodat ću samo to da su i u medijima, uglavnom, pripadnici te nove, naštancane ili klonirane stare generacije već inficiranih svim izmima (nacionalizam, šovinizam, …kretenizam,…)
Mnogo mi je drago što ovaj blog konačno preuzimaju pametne i mudre žene. Da li je to reakcija na stanje u našim matičnim državama ili kroz Vedraninu provokaciju i satiru prepoznajemo šta se u stvari dešava na našim prostorima pokazaće se vrlo brzo. Dosta dugo sam na ovom blogu i čini mi se da nikada nije bilo toliko reakcija na tekuće događaje u posledje 2-3 nedelje i nadam se da je kraj onim nemuštim, nepismenim, neargumentovanim i u nekim slučajevima krajnje bezobraznim i nenormalnim postovima. Došli smo do zajedničkog zaključka, bar mi koji živimo na ovim prostorima da smo dotakli dno u svakom pogledu. A što je najtragičnije naša sudbina zavisi od ovih što ne žive uopšte na našim prostorima. Ovaj blog je pokazao da su vodeći mediokriteti koji nemaju veze sa stvarnim životom na ovim prostorima najagresivniji, da čak i ovi koji uopšte ne žive na ovim prostorima najviše laju i vredjaju.Mi se bar ovde borimo i nekako batrgamo,a oni s punim pravom i s visine seru po nama i našim životima. Moji prijatelji, familija i poznanici pokušavamo svo ovo vreme da sačuvamo minimum dostojanstva i ovo malo duše, koliko se može, ali prateći sve ovo što se dešava jednostavno posustajemo – svi generalno, i mladi i stari. Jednostavno naše živote su preuzeli ljudi, koji su sve samo ne ljudi. Pre neki dan sam pročitala nešto na temu duše od jedne ruske spisateljice, jednu lepu pričicu, koja na pravi način ilustruje ovo u čemu se mi nalazimo.Priča je o jednom lekaru Ivanovu koji je pacijentu tankom iglom, skoro nevediljivom golim okom vadio nešto zašta shvatamo da je u stvari duša; i posle je sve u redu, nema više brige, nema saosećanja, nema duše. Na pitanje pacijenta zašto je ta igla tako tanka, doktor kaže: “A jel to vaše veliko?” Ovde se ljudi procesuiraju za neplaćanje TV pretplate i sl. budalaština, a lopovi, krvnici, ratni zločnici, šetaju slobodni i niko im ništa ne može.
Citati vase tekstove, ali i slusati vas (ja sam do sada preslusala sve sto sam pronasla na you tubu!), pa to je prosto kao melem! Imate i te kako smisla i za humor, u svim situacijama, ali imate i “ono” sto mnogima danas nazalost fali…
Posto i jednostavno receno: Obozavam vas nacin i razmisljanja i vase iznosenje istoga u javnost, ma kojim putem.
Divim se vasoj hrabrosti!!!
Ulepšala si mi “Pričiginom” ovaj ružan dan,Vedrana.
Hvala ti…veliki osmeh i zagrljaj ti šaljem.
Unatoc dapace
premda mada ali
iako veoma
ali cega bome
mozda eto samo
medjutim inace
iole bez osim
Pa bar jok dabome
Na jednom sajtu u Lepoj vašoj sam pročitao vic. Pa, evo, šta čova kaže:
Jadranska postrojila ministre, naredi im da se okrenu leđima prema njoj i da skinu odeću.
Oni im pogleda zadnji kraj, pa reče da se okrenu prema njoj licem.
Pogleda ih ona spreda, pa reče:
– Svi imate ista dupeta za fotelje, ali ne znam čime ste to uspejeli sjebati Hrvatsku!
Kraj, nema više, čekamo drugi nastavak smotre!
Dejane iz Skopja i meni je leglo ono što je Kira napisala, ona je dodala Vedraninom tekstu “ono malo duše”
Svi te hvale pa moram i ja: strava si.
Pod utiskom sam juce odrzane promocije Vase knjige u Beogradu,jakim utiskom! Treba Vas uzimati kao lek..Vi ste od mene stariji dve godine a ja od Vas izgledam starije bar deset.Zasto?Pa zato sto ste u pisanju pronasli blagotvornu terapiju za odrzavanje duha mozga a kao posledicu ocigledno i tela . Kad sam se penzionisala mislila sam – evo konacno je doslo vreme da idem na casove klavira koje sam u detinjstvu prekinula-to bi bilo jako dobro za mene. I ne samo to ,mnogo sam lepih stvari zelela za sebe.Muz bolestan ,cerka se porodila , sinovi bez posla i od svih lepih zelja -nista,nista .zato sam ja jedna istrosena baba koja se raspameti kad slusa nekog poput Vas jer ste znali da budete sami sebi vazni , da iskoristite svoje potencijale, da samu sebe usrecite ,da u krajnjoj liniji budete to sto ste u ovom trenutku .Zelim Vam sve najbolje i hvala Vam za jedan sat zivljenja u drugoj dimenziji.