Volim Beograd, to je jedini veliki evropski grad u kome nemam problema sa engleskim. Doduše, ako misliš u Beograd pobjeći od naših pjevača na krivom si mjestu.
Kad smo krajem prošle godine kročili u naš hotel na ulazu nas je dočekao ogroman natpis: Za vas samo najbolje. Na nosu nisam imala naočale ali mi je bilo jasno što je za nas u onom hotelu najbolje. Patka u umaku od voća, prilog komadići pečene jabuke i naranče.
Čemu reklama, pomislila sam, tko je ovdje jednom jeo patku zna što je za njega najbolje. Iz sobe sam izašla sa naočalama na nosu i na ogromnom panou ugledala Tonija Cetinskog. ?! On bolji od patke? Sa fasada beogradskih zgrada pozdravljala nas je Nina Badrić, a Gibonni nam je prijetio: Vidimo se u Budvi.
Baš volim Beograd. Taksi je jeftin, torbe u Zooloo-u prelijepe, mladi srpski kreatori izrađuju fantastične ogrlice, na Kalenića pijaci možete kupiti ljute feferone u maloj plastičnoj boci, doma svakako treba ponijeti pinđur koji je zapravo ajvar i ajvar koji nije pinđur, mladi kajmak, sremski sir…
Nazivi kafića su ludi. Sjeli smo u \”Oznu\”, na zidu su visjeli Ranković i Krcun. Ranković je pred sto godina bio jugoslavenski Karamarko a Krcun je bio drug koji je slao, tako su nam rekli, jedino Srbe na Goli otok.
Mi, na sreću, nemamo Krcuna a ni Ranković se ne osjeća baš najbolje. Razočarala me \”Ozna\”, nemaju makjato bez kofeina. To je najveći grijeh grada Beograda. Na prste jedne ruke mogu se nabrojiti lokali u kojima služe kafu bez kofeina.
Bila sam i u Zemunu. Žao mi je što smo odustali od Zemuna, Hrvatska do Zemuna bila bi prava stvar zbog restorana \”Naja\”. Taksist nam je pričao kako je gošću našeg hotela vozio do \”obućara\” u Zemunu, našla ga je na internetu. \”Kad smo stigli rekao sam mu, kako te, bre, nije sramota svoju kolibu stavljati na internet? Samo što ti krov ne padne na glavu\”.
U Beogradu ima stotine knjižara. Sve su knjige dvostruko jeftinije nego kod nas a oni prevedu danas ono što ćemo mi za godinu ili dvije. Tu je Flavio Rigonat, vlasnik Izdavačke kuće Lom, najjači. Ne bih u ovo doba godine otišla tamo, grad je najljepši u aprilu, da me nije pozvala novinarka Olja Bećković da gostujem u njenoj teve emisiji na B92 \”Utisak nedelje\”.
Bećkovićka je nešto kao naš Aco Stanković samo nema obrijanu glavu, nije onako nabildana ni napeta. Nisam imala tremu. Šta mi se može dogoditi? Nježna plavuša, krhko tjelešce, ja sam gošća iz druge zemlje, starija gospođa, trenutno naše zemlje krupnim koracima jedna drugoj hrle u topli zagrljaj… Naš razgovor može biti samo ugodno ćaskanje o mojim knjigama, hrvatskim kreatorima, pitat će me gdje sam kupila crne čizme, u Beogradu, haljinu, Charlie Zagreb, a naušnice, Ljubljana.
Svojim sam stajlingom njenim gledateljima željela poručiti da se slažem sa novim američkim konceptom, i poslije Jugoslavije Jugoslavija. S tom vam Bećkovićkom u studiju uvijek sjede tri gosta. Samo su dva gosta prije mene bila sama, Kusturica i Tadić. Tadić, Kusturica i ja. Jes!
Da, upoznala sam Kusturicu. Zamišljala sam ga totalno drugačijim. Bučan, agresivan, raščupan…A ono, tih, baš tih, perverzno skockan ali kao da nije, tople plave oči…
Ne morate mi vjerovati. Čim sam stigla nazvala sam gospođu Bećković i tražila da se sastanemo i pripremimo za razgovor. Ona ne zna mene, ja ne znam nju, ništa nije bolje od dobro pripremljene improvizacije. \”Ne\”, rekla je, \”vidjet ćemo se u emisiji\”.
To mi se nije svidjelo. Šta hoće ta žena? Ja sam u Beograd došla odmoriti dušu, jesti patku, ne doživjeti moždani udar. Uzalud. Nisam mogla nazad, sve su troškove unaprijed platili. Upoznale smo se u sobi za šminkanje. Uživo je još mršavija, broj trideset i šest. Ja sam mojih četrdeset i četiri umotala u duboku crninu.
U prostoriju je ušla nepoznata gospođa. \”Čitam vaše knjige\”, rekla je, \”vi sigurno ne znate tko sam ja, ja sam gospođa Zepter\”. Znala sam tko je gospođa Zepter. Velika mama srpske kulture. Ima svoje kazalište, svoju knjižaru, izdavačku kuću, a njena firma prozvodi ludo posuđe, skupo do pakla. Upravo otplaćujem sedamnaestu ratu od dvadeset i četiri na koje sam kupila njen \”čarobni poklopac\”. Hrana koja se kuha u zepter posudi poklopljenoj čarobnim poklopcem ne kuha se dva sata nego deset minuta. Nevjerojatno otkriće.
Nakon sekundu ili dvije ukazao se i sam gospodin Zepter. To je za mene bilo previše. Ja sam, to sigurno ne znate, sakupljačica posuđa. Luda sam za loncima onako kako Sanader luduje za Vlahom Bukovcem. U svojoj kolekciji imam Silit, Zepter… Ne kuham, jedino što mužu spremam su Vindija štrukli sa svježim sirom i bućom koji se peku u svojoj ambalaži. Ali lonce obožavam.
Gospodinu Zepteru povjerila sam kako mi u kolekciji nedostaje njegov lonac, promjer dvadeset centimetara. Onaj koji se može poklopiti čarobnim poklopcem. Imala sam dojam, možda se varam, da gospodin Zepter nije znao o čemu govorim. Možda ni on ne kuha ali mi je obećao da će mi pokloniti lonac.
Veselo sam ušla u studio s osjećajem da je totalno nebitno kakav ću dojam ostaviti u \”Utisku nedelje\”. Bećkovićka mi se slatko smiješila, govorila tihim glasom i iz mene izvukla ono što nisam planirala reći.
Ovoga časa sjedim u svojoj kuhinji, u pećnici gore štrukle, gledam lonac i mislim, mora da sam fenomenalan pisac kad sam osobno od gospode Zepter izvukla ovu krasnu šerpu. Ili sam ipak samo još jedna u nizu hrvatskih prodanih duša koja je nasjela na srpski šarm?
Tekst je objavljen 4.1.2011. u Nacionalu.
Prodana dusa? Ne, samo DUSA…
A u “Saran”-u na zemunskom keju ( na Gardosu) niste bili?
Eh, lepe uspomene iz skolskih dana.
Hvala Vedrana, s uzivanjem Vas citam.
Predivna si,Vedrana!Prosto uživam u tvojim rečenicama.Tek poslije,dakle sa zadrškom,osjetim sav jad i čemer o kojem ti maestralno pišeš…
Slušao sam vaš razgovor,snimio čak,Vaš sam fan,ni slučajno Oljin. Oljinog tate svakakako,Vaš stil pisanja toliko liči na njegov, iz kultnog “Čika”,sabrano u knjizi “O međuvremenu”. Pronađite u Beogradu,kod vas je to sve uništeno /neću reći spaljeno/,pročitajte. Pročitajte i Veru Pavladoljsku /to je Oljina mama,ne samo Arsenova glazba/,pa ćete znati zašto je Olja ne mrzi. S pravom ste insistirali da se predhodno pripremite za razgovor,vidjelo se da niste. Bez obzira na to, uživao sam. A te šerpe i nisu nešto,loša kopija jedne kvalitetnije marke /”srpska posla”/.
Odlicni ste… vrlo hrabri i brutalno realni…
Svuda ima i dobrih i losih ljudi, samo” s one strane “smo navikli cuti o tome da smo mi uvek losi, a Vi sad kazete i ponesto lepo za nas…pa hvala, i dobrodosli!!!
Samo tako nastavite, radujem se vasim novim tekstovima!
Bilo bi lijepo kada bi netko od srpskih gledatelja koji je snimio emisiju, stavio na youtube da i mi vidimo intervju. Pozdrav!
KAFA BEZ KOFEINA JE JAKO NEZDRAVA,jer se pod jakim hemijskim procesom dekofeinizira tako budite sigurni da pijete hemijski otrov koji se zove” kafa bez kofeina”.
Dodjite nam opet!
Hvala na sjajnim tekstovima.
#
bravo says:
10:33 on Jan 12th, 2011
Bilo bi lijepo kada bi netko od srpskih gledatelja koji je snimio emisiju, stavio na youtube da i mi vidimo intervju. Pozdrav!
@ bravo
budalo imaš ovde:
http://www.rudan.info/vedrana-rudan-nastup-utisak-nedelje/
браво, извол`те:
http://www.rudan.info/vedrana-rudan-nastup-utisak-nedelje/
А можете и на сајту Б92, па ТВ, па Препоручујемо емисије, па Утисак недеље… Тамо ћете пронаћи и емисију са Емиром.
http://www.b92.net/video/video.php?nav_category=907&nav_id=458497
mala ispravka: Objavljeno u Nacionalu br. 790, 2011-01-04
Lp i samo tako dalje, uživam u vašim tekstovima
Hvala, Darko. Izgleda da još uvijek živim u 2010. 🙂
Već mi je dosta. Te kafa bez kofeina, te muzika bez muzike, možda voda bez H12 ili O. Ili voda u prahu, uzmeš dva H i jedno O pa smućkaš vodu.
Ljudi moji pa zar i dalje ne shvatate da su nas SRANJO TUDJMAN, ALIJA IZMETBEGOVIĆ I ZLOBO MILOŠEVIĆ uveli u gluposti. Imali smo nekakvu zemlju, državu, relativno respektovanu, pa se to nije dopalo onima preko. Pa su izabrali američkog bankara, predsednika sportskog društva Partizan i bivšeg logoraša da raskuju zemlju, a porodici Slovenija su obećali da će dobiti svoju liliput državu, a svi članovi familije će moći putovati preko bare bez vize. Samo je pitanje ko od članova familije može skupiti novce za kartu jer preko bare se ne može autostopom. Jadni članovi familije Slovenci, njima ne treba ništa, čak ni PTT, dovoljan je jedan telefon za svaku familiju.
Ništa nije više ostalo. Napravljene su državice, manje više sve liliputanske, koje se daju lako kontrolisati. Mi smo samo STROG KONTROLIRANE SREDINE. Ne države, vec sredine. I glupe dozla boga. Jedna Rvacka pokloni Mongomeriju kuću ili plac u Cavtatu, a on to proda, sine, u milione dolara, pa to stavi na račun, he, he…
A Montenegrijanci, čoveče privukoše ruse koji se zovu šiptari, pa pokupovaše pola zemljice, pa sad crnogorčići ne mogu hodati putevima jer su i putovi na kupljenoj zemlji, ali postoji rešenje. Napraviće po celoj zemljici mostove, pa familija Crnogorčići može po tudjoj zemlji hoditi mostovima, a za pristup moru moraju platiti ulaznicu odnosno ticket.
Znaci kreneš kolima, u Slovenijici ne stignete ubaciti u treću, a vec ste na ulazu u Rvacijicu. Tu sad zavisi, ako se ide uzduž, mogu se koristiti sve brzine, a popreko, teško u petu. Pa onda stižemo u ogromnu zemlju Srbijicu, oni znate kupuju avione, ratne, ali bez auspuha, jer kad polete, za 1 minut su stigli do kraja, pa će štedeti benzin, nece koristiti motore vec ogromne gumene praćke koje će postaviti na svoje vojne aerodrome: Beograd, Batajnica i nema više. Mogu da koriste i neke ravne livade ako ih nadju. Pa eto nas u mini Crnogorici, tamo nam tajkuni ne daju ući, to je njina zemlja, a mostovi još nisu gotovi, Milova banka neće da da kredit Mini liliputu, jer nemaju čime da garantuju vraćanje istog. I na kraju dolazimo do jedne liliput zemlje koja ima ogroman naziv. Ljudi moji zove se Bivša Jugoslovenska republika Makedonija. Pa kad malo makedonče pitaju šta je, a on može da odgovori: Ja sam bivši gradjanin jugoslovenske republike Makedonije, ili tako nešto, ima dosta varijanti.
No ne možemo da preskočimo Bosnicu/2. Ima jedna malena liliputanska Bosnica koja se gromovito zove federacijom, i jedna druga koja se zove Republika Srpska, kao da nam nije dosta i Srbije. Ljudi moji, c a b a r e t.
Ovom prilikom zelim, iako retroaktivno (iz opravdanih razloga), da Vam iz sveg srca, cestitam 2011 god., da Vama, kao i svima koji Vama puno znace, pozelim puno srece, zdravlja i ispunjenje svih neostvarenih zelja, kao i da nam dugo, dugo trajete, pri tom osvetljavajuci nam Vasim primerom i ponasanjem, tamu koja se nadvila iznad ovih nasih cemernih balkanskih prostora!
Postovana gospodjo Rudan,
Po zanimanju sam arhitekta i to mi je izvor opstajanja. Bavim se i fotografijom, grafikom, primenjenim dizajnom i ostalim kreativnim aktivnostima koje mogu da prodam. Na nagovor prijatelja odlučio sam da se oprobam i kao pisac. To mi nikada nije padalo na pamet, jer sam iz dubine duše mrzeo pismene sastave sa onim ludačkim temama tipa ”Kultura – most medju narodima” ili ” Lik jednog borca iz NOB-a” ili ”Jesen u mome kraju”… Pretpostavljam da ste pogodili da smo pripadnici jedne (kako ja volim da kazem) DEGENERACIJE. Shvatio sam da mi je pisanje jedini nacin da opstanem koliko -toliko NORMALAN. Ne znam kako je tamo kod vas, ali ovde se ne zna ko je ludji zakonodavci ili investitori… mislim da je u pitanju ”mrtva trka”. Neposredno pred novu godinu izdao sam moju treću knjigu (drugu još uvek pišem). Prvu knjigu pod nazivom ” Kad su kobasice plesale iliti zapisi švedskog princa sa Dorćola” i upravo izašlu, pod nazivom ”Nije ono sto ste pomislili… ali mi se sviđa kako razmišljate” bih želeo da vam poklonim. Mislim da bi slanje poštom bilo najgora opcija zbog carinskih kontrola (i mojih i vaših – u pitanju je pošiljka za inostranstvo). Bilo bi mi drago da vam ih licno uručim, kada se/ako se za to ukaze prilika. U tom smislu vam i dajem moj broj mobilnog telefona, kad budete u Beogradu i ukoliko vam raspored aktivnosti to bude dozvoljavao, da mi se javite (ako želite) 064-111 90 35. Određene informacije možete pronaći o meni na GOOGLE-u ukucavanjem mog imena i prezimena – ja nemam web prezentaciju… nikada mi nije trebala.
Pozdravljam vas, s poštovanjem
Budimir Novaković
P.S.
Ima neke simbolike u vašem imenu – unosite vedrinu u ovu sumornu svakodnevnicu, mada moram da priznam da sam razočaran vašom kritikom Beograda u kome nema kafe bez kofeina… čemu služi takva kafa? Nešto slično tome bilo bi kada bih, recimo, izjavio da sam razočaran što u Zagrebu samo na par mesta mogu da nadjem žensku bez stražnjice i sisa.
vedrana ovih dana svakakvo inostrano smece seta Beogradom… sreca pa kosava oduva smrad